Сувишно нагомилавање речи истог или сличног значења у говору или писању, у граматици познатије као плеоназам, срећемо свакодневно код великог броја људи.
Стара баба, матори деда, сиромашни просјак… све су ово примери за плеоназам. Јасно је да су баба и деда синоними за старе људе, а да просјак сигурно не може бити богат него само сиромашан. Међутим, уколико желите да истакнете да је нпр. нека жена врло рано постала баба, или да је неки човек у “касној” младости добио унуче дозвољена је реченица следећег типа:
“Мара је добила унуче када је имала само 43 године. Она је баш млада баба.”
С друге стране, тешко да ћете пронаћи у нашем књижевном језику да неко старицу од 95 година назива старом бабом, већ ће употребити године како би истакао колико је стара.
Плеоназам чак штавише је можда најучесталији у српском језику. И ЧАК и ШТАВИШЕ су две речи које имају исто или слично значење. Синоними су у функцији речи – поред свега, напротив… Сувишно је писати обе речи. ШТАВИШЕ је речца за истицање, а ЧАК је прилог турског порекла са истим значењем. Зато ћемо рећи само:
“Овог пута ниси био тако лош. Штавише, био си врло добар.” ИЛИ
“Чак, био си врло добар.”
Попут чак штавише, као поштапалице на које су навикли, многи Срби користе и следеће изразито некњижевне спојеве: исто такође, свашта нешто, често пута, баш управо…
“Исто такође мислим да често пута правиш идентичну грешку. Баш управо си је поновио, а да то ниси ни приметио. Мораћеш свашта нешто још да поновиш из граматике како би научио где грешиш.“
Признаћете да реченица лепше и правилније звучи овако:
“Такође, мислим да често правиш идентичну грешку. Управо си је поновио, а да ниси ни приметио. Мораћеш нешто још да поновиш из граматике како би научио где грешиш“.
Склопови попут “сиђи доле“, “попни се горе” и “врати се натраг” не представљају неке грубе грешке у свакодневном говору, како тврди Иван Клајн у “Српском језичком приручнику”, али је врло јасно да сувишним прилозима није место у писању. Довољно је само: “сиђи”, “попни се” и “врати се”.
У примеру: “Нећемо куповати овај мали телевизорчић јер ја лично мислим да нам то сада није нужно и неопходно” уместо истакнутих плеоназама требало би да стоји “мали телевизор” (или само телевизорчић), “ја лично мислим” (пише се само “мислим” или “ја мислим” за истицање онога ко говори – “лично” је вишак), а речи “нужно и неопходно” имају исто значење па једна од њих мора бити избачена.
Још један учестао пример плеоназма долази нам од присвојно – повратне заменице свој/-а/-е.
“Бранићу га својим сопственим животом”, “Својим властитим рукама сам саградио ову кућу”… Међутим, код многих наших писаца могу се срести овакви и слични примери када се жели појачати афективност израза, па стога није грешка ако се оставе и придев и заменица једно до другог.
Сходно томе, потреба плеоназама може имати смисла ако они служе за појачавање израза у књижевном делу, посебно истицање нечега, али треба одбацити плеоназме који су сувишни са становишта исказивања мисли, а немају експресивне функције, па самим тим ни оправдања. Тако плеоназми у књижевном делу не морају бити: “сам самцат, нов новцат, прави правцати, на крају крајева, разноразни…” јер су то већ формирани изрази за истицање који се вековима користе у нашој литератури.
За Опанак приредила К. М.